Из „Писък от ангел“

Из „Писък от ангел“/“Scream Angel”

Дъглас Смит

Спряха да бият Трелейн, когато видяха, че му е хубаво. Бандитите, които минаваха за полицаи в този град на Лонг Шот, се отдръпнаха по-далеч от мястото, където лежеше сгърчен на мръсния под, като да бе умрял или опасен. Гледаше ги как отново заключват вратата на студената му килийка. В очите им се четеше погнуса и нещо, наподобяващо страх. Вкусът на презрението им се смеси с паренето на кръвта в устата му. А „писъкът“ в тази кръв изстреля поредния заряд удоволствие в тялото му.

Очакваше такава реакция от тях. Слятото корпоративно единство пазеше добре тайните си, а „писъкът“ беше най-ценната. Лонг Шот се намираше далеч от другите планови светове на Единството и от скоковия курс, свързващ Земята и Границата. Никой на тази затънтена планета нямаше да е чувал за веществото, камо ли да е срещал писъчен или ангел. Затова я беше избрал.

Стъпките им затихнаха и външната врата на пластоманената барака, която служеше за градски затвор, се затръшна със звън. Вече сам, той се претърколи на една страна, наслаждавайки се на агонията, която му причини движението. Опита се да се сети как се бе озовал тук, но „писъкът“ в него свеждаше всяко усилие до невзрачен фон. Най-накрая си спомни нещо, което гореше, нещо, което…

… падаше.

Беше едно от по-добрите им представления.

Сега си спомняше. Спомни си как предишната вечер, застанал в центъра на импровизирания им цирков купол, представяше артистите пред отегчената публика, как крещеше имената на обречените, на победените. Всеки член на трупата му от бегълци се появяваше иззад прокъсаните червени завеси и влизаше по начина, присъщ на вида му, на или над арената, в зависимост от номера, който щеше да изпълнява.

Той знаеше, че номерът няма значение. Тълпата не беше дошла заради акробатични или силови подвизи, а за да се пули на другоземната странност и да гледа как извънземни се кланят смирено пред могъщия човек. Циркът на Трелейн бе сбрал останките на покорените раси от двадесет свята, жертви на минодобивните и тераформиращите проекти на Единството: Каменните кутрета, тромави зверове от кварцови плочи, Гупърт Силния, набит и мускулест беглец от смазващата гравитация и също толкова смазващите мини на Мендлос II, Феран лисичето, за чиито сънародници на Фандор IV хората ходеха на лов.

И ангелите. Винаги ангелите.

Но насред мръсотията на студената килия, потънал в спомени за предната вечер, Трелейн отблъсна мислите за ангелите. И за нея.

Да, беше чудесно представление. Докато не умря Та’лоната, избухвайки в кръв и великолепие високо над арената, тъй като прелетя твърде близо до една факла. Трелейн беше откупил свободата на балонестото създание преди седмица от един ТН търговец на роби, знаейки, че видът им е почти унищожен.

Докато пламтящи парчета от тлъстото извънземно падаха в публиката, връзката на Трелейн с действителността се пръсна като огледало, ударено с чук. Сега си спомняше само проблясъци от последвалото: горящи хора – крясъци – паника – блъсканица към изходите – арестът му.

Не помнеше да е вземал „писък“. Обикновено се пазеше чист преди представления. Само че знаеше какво чувства сега на пода на килията: радостта от побоя, екстаза от унижението. Сигурно бе поел доза, когато започна хаосът и го стигна миризмата на изгоряло. За да избяга от ужаса.

Или да влезе в него. Защото с „писък“ ужасът отваряше врата към Рая.

They stopped beating Trelayne when they saw that he enjoyed it. The thugs that passed as cops in that town on Long Shot backed away from where he lay curled on the dirt floor, as if he was something dead or dangerous. He watched them lock the door of his cold little cell again. Disgust and something like fear showed in their eyes. The taste of their contempt for him mixed with the sharpness of his own blood in his mouth. And the Scream in that blood shot another stab of pleasure through him.

He expected their reaction. The Merged Corporate Entity guarded its secrets well, and Scream was its most precious. Long Shot lay far from any Entity project world and well off the jump route linking Earth and the frontier. No one on this backwater planet would know of the drug, let alone have encountered a Screamer or an Angel. That was why he had picked it.

Their footsteps receded, and the outer door of the plasteel storage hut that served as the town jail clanged shut. Alone, he rolled onto his side on the floor, relishing the agony the movement brought. He tried to recall how he came to be there, but the Scream in him turned each attempt into an emotional sideshow. Finally he remembered something burning, something…

…falling.

It had been one of their better shows.

He remembered now. Remembered last night, standing in the ring of their makeshift circus dome, announcing the performers to an uncaring crowd, crying out the names of the damned, the conquered. Each member of his refugee band emerged from behind torn red curtains and propelled themselves in the manner of their species into or above the ring, depending on their chosen act.

He knew the acts meant little. The crowd came not to see feats of acrobatics or strength, but to gawk at otherworldly strangeness, to watch aliens bow in submission before the mighty human. Trelayne’s circus consisted of the remnants of the subjugated races of a score of worlds, victims to the Entity’s resource extraction or terraforming projects: the Stone Puppies, lumbering silica beasts of slate-sided bulk–Guppert the Strong, squat bulbous-limbed refugee from the crushing gravity and equally crushing mining of Mendlos II–Feran the fox-child, his people hunted down like animals on Fandor IV.

And the Angels. Always the Angels.

But curled in the dirt in the cold cell, recalling last night, Trelayne pushed away any thoughts of the Angels. And of her.

Yes, it had been a fine show. Until the Ta’lona died, exploding in blood and brilliance high above the ring, after floating too near a torch. Trelayne had bought the gas bag creature’s freedom a week before from an ip slaver, knowing that its species had been nearly wiped out.

As pieces of the fat alien had fallen flaming into the crowd, Trelayne’s grip on reality had shattered like a funhouse mirror struck by a hammer. He could now recall only flashes of what had followed last night: people burning–screaming–panic–a stampede to the exits–his arrest.

Nor could he remember doing any Scream. He usually stayed clean before a show. But he knew what he felt now lying in the cell–the joy of the beating, the ecstasy of humiliation. He must have done a hit when the chaos began and the smell of burnt flesh reached him. To escape the horror.

Or to enter it. For with Scream, horror opened a door to heaven.

Написа: Douglas Smith, 2003

Преведоха: Калин М. Ненов и Галя Павлова, 2007

Редактираха: Дилян Благов, 2007; Илка Чечова, 2011

Първа публикация: сп. „Тера фантастика“, 2007

 

Новелата ще излезе и в предстоящия алманах „ФантАstika 2012“.

Редакторски: Из „Непоискано добро“

Из „Непоискано добро

Светлини сред сенките

Начална версия

(вече минала през няколко вътрешни редакции от авторите и първия редактор)

Тя потърси съзнанието на Етиен. Беше се прочистило. Сега приличаше на есенно море в спокоен ден.

“Какво знам аз за морето?!”

Сравненията с природата изплуваха по-скоро от заряда на съзнанието.

“Етиен е чист, като света отвън… Той е като космоса, както аз си представям космоса.”

Тя скочи от леглото и реши, че ще отиде на площада. Можеше да направи така, че Етиен да не я забележи.

“А ако ме види Лестад или разбере… Все пак, имам мисия. Трябва да държа Етиен под наблюдение.”

Прииска ѝ се да се обади на Тони. После се отказа. Баща ѝ извика след нея, когато излизаше.

“Или ми се стори?… Ще почакаш! Капитан Лестад ми е поставил задача. Колко удобно!”

Докато вървеше в платното за пешеходци, се чудеше дали Етиен би одобрил мислите ѝ. Той беше прям. Отстояваше идеите си, без да плете мрежи. А тя се криеше от всички. Боеше се да не разберат колко е уязвима.

“Затова се случи всичк. Дел умря… Тя падна в онзи капан заради мен. Етиен не може да го разбере, защото не знае… не може да проумее, че ако беше оживяла… Аракси, този изрод, ѝ направи услуга. Да живееш с шина цял живот…”

Леона спря. Беше се задъхала и усещаше дланите си потни от напрежение. Осъзнаваше ли Етиен колко е опасна?

“Още съм дете, но сякаш никога не съм била… Винаги са ми вярвали. Винаги съм ги лъгала… Всички!”

Не знаеше дали може да живее по друг начин. Вече бе свикнала да казва това, което реши на момента. Истината сякаш не я интересуваше.

“Етиен! Само пред теб… само на теб казах. Не знам защо. Не мога да те излъжа нито веднъж.”

Изплаши се. Беше отишла сама, почти в края на сектора и трябваше да се върне обратно, за да излезе на площада. Continue reading

Из „Слънце недосегаемо“

Из „Слънце недосегаемо“ | Excerpt from Sun Untouchable

Николай Теллалов | by Nikolay Tellalov

 

Таиш надежда за някакъв обрат – изрича жената. – Войниклъка си възприемаш като избавление. Ала то е бягство.

Той премълчава, извръща лице към града. Блестят отражения в зениците му.

Трябва да се овладееш – настоява жената. – Сега, след като ти разказах и ти открих цялата истина! Защото не можеш избяга от себе си.

– А какво да правя? – пита младежът глухо.

Сянката протяга гънка мъждукане, сякаш понечва да го погали по косата, той се дърпа крачка назад. Жената не може да го последва. Само казва:

Учи. Търси. Чакай. Твоят Път не е начертан яко же мост през река, навярно ще трябва да покриволичиш, щом не се получи което бях намислила. Само недей върши щуротии! Опомни се! Варе вървя на бой с този свят. Не е най-доброто място да постъпиш така. В най-лошия случай тук ще си, дорде пораснеш…

Човекът обмисля всичко чуто досега и изведнъж размахва припряно ръце:

– Лош случай! Какво по-лошо от това, което стана?! Планове! Защо изобщо ме роди в тази скапана страна, щом…

Пляяяс!

Той – а може би и тя – не е очаквал, не е допускал възможността да бъде ударен, ала ето – невероятното се случи. Шамарът не просто пали лицето му, той прониква навътре и жилва жестоко мятащата се в клетка душа. Последвалите думи го стискат за гърлото с остри като бръсначи срички:

Не смей да издумваш това! Тук е свята земя, ти, пале глупаво! Родът ми преди двайсет и пет иги е отдавал мъртъвците си на Слънцето от тук, от тази страна! И в жилите на хората тукашни и наша кръв тече! И е попивала в тази пръст! Не смей! Едва от половин асу сме напуснали този край, затуй ви доведох и посях за живот, както се бях заклела, тъкмо на тази земя… Откъде да зная колко се е променило… – тонът ù омеква. Може би защото стреснатият младеж отстъпва от нея, отдалечава се. – Никъде нямаше да си Вкъщи, освен тук, сине! Не съм носила плътта ти в себе си, ала душата ти беше под сърцето ми. Белязан си от него, няма как. И затова по-голям клетник щеше да бъдеш другаде, миличък… Мъка ми е за теб, но как да ти помогна, как!… Сам трябва да намериш Пътя си, чедо, сам… Постой, прости ми! Синко! Дете…

Но той вече бягаше по склона, кършейки буренака, и продължи да тича с възклицания по коларския път, водещ към тясно шосе. В нощта едва не налетя върху зиданото корито за поене на добитък. Продължи, хукнал презглава, за да не чуе, ако го викат откъм могилата.

You are harboring hope for some twist of events,” the woman says. “You deem your soldiership a salvation. Yet, it is a flight.”

He keeps silent, turning his face to the city. Reflections gleam inside his pupils.

Master your temper,” she insists. “Now that I have told and uncovered the whole truth to you! For you cannot escape from yourself.

“What should I do then?” the young man asks in a muffled voice.

The shadow extends a wisp of glimmer, as if meaning to stroke his hair, he takes a step back. The woman cannot follow. She merely says, “Learn. Seek. Wait. Your Path has not been traced like unto a bridge across a river. You mayhap need to meander awhile, now that what I had devised did not come to occur. Pray, refrain from foolishness! Come to your senses! In vain would you make war on this world. It is not the best place to act so. If worst comes to worst, you are going to be HERE until you grow up…

The man thinks over all he has heard and suddenly waves about his arms. “Worst comes to worst. What can be worse than this?! Plans! Why did you have to have me born in this crappy land if—”

Slaaap!

He – and maybe she – has not expected, has not believed he could be hit, yet there it is – the impossible has occurred. The smack does not merely set his face on fire, it penetrates deeper, savagely stinging his soul tossing about in its cage. The words that follow grip his throat with razor-sharp syllables.

Dare not utter this any more! This land is sacred, you foolish pup! Twenty-five ighas ago, my kin committed their dead to the Sun from here, from this country! And in the veins of the people here, our blood flows too! And has soaked into this earth! Dare not! It has been but a half asu since we left these parts, that is why I brought and sowed you to live, as I had vowed, in this land of all others. How could I know it had changed…” Her tone softens. Perhaps because the startled youth steps back, recedes from her. “You would be Home nowhere but here, son! I have not borne your flesh inside me, yet your soul was below my heart. You have been marked by that, it cannot be helped. And that is also why elsewhere you would have felt more wretched, darling… I hurt for you, but how am I to help you, how!… You must find your Path on your own, my child, on your own… Stay, forgive me! Son! Child…

But he was already running down the slope, ripping across the scrub, and then down, along the cart-track leading to a narrow road. In the dark, he barely avoided crashing into the stonework watering trough. He dashed on, terrified that he might hear someone call to him from the hillock.

Два часа след полунощ. Градът бе утихнал, за което немалка заслуга имаше внезапната промяна във времето, последвала поройния дъжд. Тежките горещини свършиха, но на тяхно място вместо свежо късно лято настъпи застудяване – намек за напиращата да встъпи в права есен, а сетне и зима. Синоптиците предвиждаха значително спадане на температурите през следващите денонощия. Вече няколко години подред месец август поднасяше на София подобни изненади. Столицата кихаше и кашляше, проклинаше грипа, хремата и, съвсем парадоксално за случая, правителството.

В първата нощ след като студеният вятър, сякаш далечен разузнавач на зимата, захвана да мете улиците, полицията се радваше на голямо затишие откъм онзи тип прояви, които я интересуваха професионално. Патрулни коли кротко дремеха из кръстовища, катаджиите отвътре мързеливо изпровождаха с очи преминаващите нарядко таксита и пресмятаха идущите заплати.

Идилията на двамина от тях, киснещи на булевард „България“, бе прекъсната от фучащ джип „Гранд Чероки“. Луксозният автомобил идеше откъм квартал „Иван Вазов“ със сияещи фарове. Колата се движеше на зиг-заг, безгрижно пресичайки платната, цвилеше с гуми на мръсна газ, сетне изведнъж се давеше и запълзяваше като костенурка, чукаше с броня мантинелата, даваше заден и изобщо изпълняваше странни пируети.

Полицаите се спогледаха. И у двамата, освен всички други емоции, се пробуди жив интерес към промилите алкохолно съдържание в кръвта на любителя на висш пилотаж по пътищата. Кратки възклицания, и полицейската „Лада“ пиукна заканително със сирената си, запали буркана и изръмжа от място, за да пресече заплетения път на нарушителя. Той не направи опит да избяга. Подпря с лъскавия си борд колоната под моста до НДК и покорно зачака ченгетата.

Все още напрегнати – кой ли знае що за кретен седи вътре, – полицаите слязоха от колата си и приближиха джипа.

Вратата на водача бе отворена и те видяха, че шофьорът похърква с лице на волана.

Ченгетата поклатиха глави, след като порив на вятъра довя „аромата“ отвътре. Човекът в Черокито вероятно беше не просто пиян, ами сигурно бе строшил на задната седалка поне едно буре ракия. Или караше джибри.

Единият полицай почука с палката по стъклото. Шофьорът бавно извъртя лице към блюстителите на реда, без да отлепя глава от волана. От касетофона меко се лееше песен на Панайот Панайотов. Очите на водача плуваха в кръчмарски блясък. Той изломоти нещо и ченгето сбърчи нос.

– Олеле, господине – рече той и кимна на колегата си да дойде и да се полюбува на това чудо. Вторият полицай записа номера на колата и надникна от другата страна в джипа. Вдиша въздуха и се задави.

– Кха!… Май тука ще трябва да се мези през носа! Къде си тръгнал бе, приятел?!

Човекът се ухили, опита да се обърне към говорещия, но изглежда бузата му се бе настанила твърде удобно на кормилото и той само се размърда. Бе млад мъж, русоляв, добре облечен… пък я как се освинил, майко мила. Дали не е и дрогиран?

Фенерчето блесна в очите на нарушителя, той с малко закъснение измига и се намръщи, но беше достатъчно да се види, че зениците му реагират на светлината. Е, малко по-добре…

– Документите, моля – почти бащински, с измамна нежност в гласа каза първият полицай.

Шофьорът направи някакво сложно некоординирано движение с ръка и прошумоля:

– ’бкатааа…

Вторият полицай отвори вратата и измъкна документите от жабката, като измърмори:

– Нямаш толкова голям талон за дупката, която заслужаваш…

Пияният хлъцна и изненадващо отчетливо, макар и завалено, попита:

– Ааахх се’а? Кво ш’ праим?

– Ами познайте от три пъти, господине! – полицаят сложи ръце на кръста. Колегата му четеше името от книжката на светлината от лампите по булеварда.

– Мммного зле, ъй?…

– Ами зле зер. Много ти е кофти положението, господине…

– Ясен Живков Георгиев – прочете вторият полицай.

Идентифицираният злостен нарушител на правилника за движение по пътищата отново хлъцна, изгъргори нещо неразбираемо, но с виновен тон.

– Дааа… – повтори тъжно катаджията, като трескаво пресмяташе ползата от задържането на този тип Георгиев. – Много зле. Много ти е тежко положението. Книжката на трупчета. Акт. Неприятности. Леле-леле. Сериозна работа.

Водачът на Черокито с мъка отлепи лице от волана и немощно се простря на облегалката като парцален. Измуча. А сетне пак съвсем членоразделно зададе следващ, много правилен в ушите на ченгетата въпрос:

– Ми… нема ли начин да се оправиме, а, м’чета, ъй?

Полицаите си размениха бързи погледи.

– Не знам, не знам – с лицемерно съмнение рече първият катаджия. – Нарушението е много тежко. Опасно шофиране. Употреба на алкохол. Не знам.

– Еее… с’урно има нек’ъв начин? – упорстваше нарушителят.

Полицаят сметна, че няма нужда от протакане. Всичко беше ясно.

– Абе… дай по двайсет бона и бегай по живо по здраво. Ама с такси!

Георгиев някак закрепи тежката си глава върху дългия нестабилен врат и загледа катаджията иронично.

– П’тнайсе? На к’лпак?

Двайсе. Дойче марки.

– Ако ги нямаш – додаде вторият полицай, – много зле.

– Ъ’вайсе… Д’бре. Хмъ.

Водачът на Черокито се подсмихна криво и се зае да бърка във вътрешния джоб на сакото. Полицаят с привидно безразличие плъзна взор наоколо.

Когато сведе очи към нарушителя, вместо протегнати банкноти той видя, че поотвърдялата от студения въздух ръка му показва служебна карта.

Ченгетата усетиха пот да се стича под мишниците им.

С пиянски извивки в гласа Георгиев заговори, като размахваше картата на Националната следствена служба пред издължените лица на униформените:

– Олеле, м’чета. Руш-вет-чета вземаме, ъй? Тц, тц, тц. Много зле ви е положението, много. Курупсисс… Корупция, да. Ай се’а да пишеме протоколчееее…

Той с мъка се измъкна от автомобила и разхвърля по капака книжа, които затисна от лакомия за игри вятър.

Развъртя като диригент тънка писалка и изломоти тържествуващо и ехидно:

– Ай се’а имена, звания, кое ре-пе-у сте… и тъй н’татък…

Ченгетата кисело го гледаха. Първият полицай пристъпи половин крачка към Георгиев, веещ се като байрак срещу поривите на вятъра, и почтително стабилизира мършавото му тяло, при което напипа под сакото му кобур на служебно оръжие:

– Абе… Добре де, колега… Няма ли начин да се оправиме, а? – заекна с надежда.

Георгиев се ухили до уши.

– Не знам, не знаааам…

It was two a.m. The city had fallen silent, largely due to the abrupt weather change that had followed the downpour. The sweltering heat had ended, and what replaced it was not a refreshing Indian summer but a cold spell – an intimation of the fall that pressed to enter into its rights. The meteorologists had forecast a significant drop in temperatures during the following days. For several years in a row, August offered such surprises to Sofia. The capital sneezed and coughed, cursed the flu, the cold and, paradoxically, the government.

During the first night when a cold wind, a vanguard scout of winter, began to sweep the streets, the police were enjoying a lull in those events that interested them professionally. Patrol cars took their quiet naps on intersections, the officers inside idly followed the occasional taxi and counted their forthcoming paychecks.

The idyll of a pair of them on Bulgaria Boulevard was shattered by the whiz of a Grand Cherokee jeep. The luxury vehicle came from the Ivan Vazov district, its lights blazing. It zigzagged, carelessly meandering over the lanes, its tires whining as the driver floored it. Then it would choke and start crawling like a turtle, nick the crash barrier, go into reverse, and generally perform all sorts of odd pirouettes.

The officers swapped glances. Both felt a surge of interest in the blood alcohol content of the road aerobatics aficionado. After a few brief exclamations, the police Lada beeped threateningly with its siren, turned on the beacon and roared in place so as to block the convoluted trajectory of the offender. The vehicle made no attempt to escape. It propped its side against the pillar of the bridge leading to the National Palace of Culture and obediently waited for the cops.

Still tense – who knew what sort of cretin sat inside – they got off and approached the jeep.

The driver’s door was open, and they saw that the driver was snoring, his face on the wheel.

The cops shook their heads when a whiff of wind wafted the odor from inside. The man in the Cherokee was likely not just drunk; he must have shattered a whole cask of rakia on the back seat. Or he was driving grape pomace.

One officer knocked on the window with his baton. The driver slowly turned his face to them, never ungluing his head from the wheel. The tape recorder sang a soft song by Panayot Panayotov. The driver’s eyes swam with a pub-crawl glint. The man babbled something, and the cop wrinkled his nose. “Wow, sir,” he said and beckoned to his colleague to come and relish the sight.

The second officer wrote down the number of the car and peered into the jeep from the other side, He inhaled and choked. “Kha! Guess we’ll have to measure through the nose here! Where’re you headed, pal?”

The man grinned, tried to face him, yet his cheek had settled rather cozily against the wheel, so he barely budged. He was a young man, blondish, well-dressed … and look how wasted he was, goodness. Could he be also stoned?

A flashlight flared at his eyes. After a certain delay, he blinked and frowned, but it had been enough to see that his pupils responded to light. Well, that was some improvement…

“Your papers, please,” said the first officer, almost fatherlike, with a deceptive gentleness.

The driver made a complex uncoordinated motion and babbled out, “De glox…”

The other officer opened the door and pulled the documents out of the glovebox, muttering, “Your license shouldn’t be revoked, it should be wrecked…”

The drunkard hiccuped and asked in a surprisingly distinct voice for all its slur, “Whaaaa naaa? Wha do we do?”

“Well, take three guesses, sir!” The officer placed his arms akimbo. His colleague struggled to read the name on the license in the light of the boulevard lamps.

“Vvvvverry bad, is’t?”

“Bad indeed. You’re in a pretty ugly fix, sir.”

“Yasen Zhivkov Georgiev,” the second officer finally managed.

The identified vile violator of the Traffic Ordinance hiccuped again, gargled something unintelligible yet obviously guilty.

“Yeah,” the officer said sadly, furiously calculating the benefits of apprehending this Georgiev fellow. “Very bad. A real fix. Your license up on blocks. A ticket. Trouble. My, my. It’s pretty somber.”

The Cherokee driver toiled to push his face off the wheel and listlessly sprawled against the seat. He bellowed. And then, quite articulately, asked the next question, the one the cops were waiting for. “So … can’t we jus’ fix it, guys, eh?”

The officers shot glances at each other.

“Dunno, dunno,” the first one said, all hypocritical hesitation. “It’s quite a grave offense. Dangerous driving. Under the influence. Dunno.”

“Aaaah … surely there mus’ be a way?” demanded the offender.

The officer decided this was no time to dally. It couldn’t get any clearer. “Well, give us twenty K each, and you can go, safe and sound. Just grab a taxi, ok!”

Georgiev somehow managed to steady his heavy head on his long unstable neck and stared at the officer ironically. “Fift’n? Apiece?”

Twenty. Deutsche Marks.”

“If you haven’t got it,” added the second officer, “that’s too bad.”

“ ‘wenty? Okay… Hmmm.”

The Cherokee driver grinned wryly and fumbled inside the inner pocket of his jacket. The officer, ostensibly indifferent, let his eyes roam around.

When he returned them to the offender, rather than bills, the now-steady hand held an official ID.

The cops felt sweat break out under their armpits.

Drunken cadences in his voice, Georgiev spoke, brandishing the card of the National Investigation Service before the officers’ stretched faces. “My, my, guys. We ac-cept bribes, heh? Tsk, tsk, tsk. You’re in a very ugly fix, very. Corrupsis … corruption, yep. C’mon now, let’s write a report…”

He crawled out of the car and spread various papers onto its hood, pressing them with his weight against the impish wind.

Like a conductor, he waved a thin pen and blubbered out triumphantly and acidly, “Gimme your names, ranks, number of your district station, et cetera, et cetera.”

The cops regarded him sourly. The first officer stepped closer to Georgiev, who was fluttering in the wind like a banner, and respectfully steadied his thin body. His fingers felt the holster of an official firearm under the jacket.

“Err… Well then, colleague… can’t we just fix it?” he stammered hopefully.

Geogriev grinned ear to ear. “Dunno, dunno…”

Изникнаха внезапно. Нищо не предсказа появата им в прохладната нощ – нито повей, нито предчувствие. Нямаше ги преди момент, а изведнъж вече бяха тук всред не-светлинна имплозия. От точката на материализиране се втурна обемна инфразвукова ударна вълна. Мигновена вибрация сцепи на трески вековен бор и осея земята с телца на оказали се край дървото птици и горски животинки. След дълги секунди нечутата гръмотевица смути съня на хората в близките села. Но не тя ги събуди – отзвукът разлая кучета, дворни и бездомни псета се задавиха в див ужасѐн вой и врявата изкара навън не един разярен мъж по бели гащи и тояга в ръка.

Къде с вик и ругатни, къде със сънлива добра дума, и ето че нощната тишина отново пристъпи по тъмни планински поли, укроти пътища, поля и гори, застана пред огради и порти. Угаснаха електрически лампи в къщите, сънища като призрачни пеперуди кацнаха над топли възглавници и юргани. Само мишки човъркаха в килери и безброй часовници неуморно цъкаха във всеки заспал дом.

В епицентъра на кратката нощна суматоха мълчеше и вятърът, доскоро забавлявал се с вечните си облачни играчки. Отведнъж възникналата сред дърветата мъгла попиваше всеки шум. Тя лениво пълзеше на влакна, увиваше се около дънерите, овлажни кората им, изцеди се през храсти и вейки на млади фиданки, като остави по клонките и листата мънистени капки роса…

В средата на мъглата обилно кондензираше влага. Тя превърна петното оголена от имплозията земя в плосък кален кръг. В центъра му се гърчеха две голи страдащи същества. Тихите им стонове заглъхваха и скоро замряха. Избликналата при появата им пара се разсея. Блеснаха звезди и усуканият край Ал-Ринахаб Звезден дракон надзърна над Голямата мечка през короните на дърветата.

Пришълците лежаха неподвижно.

All of a sudden, they were there. Nothing foretold their appearance in the cool night – neither a gust of wind nor a premonition. An instant earlier, they had not been there, and now they were, amidst a non-light implosion. A three-dimensional infrasonic shock wave shot forth from the point of their materialization. An instantaneous vibration shattered the venerable fir into splinters and strewed the ground with the bodies of birds and forest animals that had been caught near the tree. Long seconds later, the silent thunder upset the sleep of people in the villages around. It was not what woke them up though – it was its reverberations that had the dogs barking, house-guards and street mongrels choking in a wild terrified whine. The tumult brought out more than one man in his underpants, fuming and swinging a stick.

Screams and swearing here, a sleepy kind word there, and the night hush stepped back down the mountain skirts, soothed roads, fields and woods, stood guard before fences and gates. Lights were turned off inside houses, dreams like spectral butterflies perched atop warm pillows and quilts. Only mice scratched inside larders, and countless clocks ticked tirelessly inside each sleeping house.

At the epicenter of the brief ruckus, the wind was silent too, no longer playing with his eternal cloud toys. The fog that had suddenly risen among the trees absorbed all noise. It drifted forward, its wisps coiling round the trunks, dampening their bark, seeping across bushes and sapling twigs, bathing boughs and leaves in beads of dew.

In the middle of the fog, vapor condensed heavily. It turned the spot of earth stripped bare by the implosion into a flat circle of mud. Two naked creatures wriggled at its center. Their soft moans gradually faded down and away. The steam that had gushed forth at their appearance now dispersed. Stars sparkled, and the Draco peeked over the Great Bear as it lay coiled around Alruccabah.

The newcomers lay still.

Written by Nikolay Tellalov, 2009
Translated from the Bulgarian by Kalin M. Nenov, 2012
Edited by Vladimir Poleganov, Violer R. Ket, Zlat Thorn, Valentin D. Ivanov, Ray Jayawardhana, Bogdana Sokolov, and David Sheehan

You can download the rest of the translated excerpt (along with commentary, if you happen to love linguistics … and know Bulgarian 😉 ) from the forum of the Human Library.

Из „Да пробудиш драконче“

Из „Да пробудиш драконче“ | Excerpt from To Wake a Dragon Girl

Николай Теллалов | by Nikolay Tellalov

1

Тази история започна с това, че Радослав изтърва ловджийския си нож в тясна клисура, по дъното на която студено ромолеше планинско поточе. Ругаейки каруцарски, младият мъж реши да слезе долу и да потърси загубеното.

Обаче ръбът на стръмнината се зарони под краката му и той отстъпи. Унило погледна двамата си приятели, Павката и Сашо Рус, плесна се ядно по коленете и плю към клисурата:

– Тю, да те…

– Ник’во страшно – веднага заяви Сашо. – Колко му е да се намери!

Русия бе неизлечим оптимист. Но едва помръдна от мястото си, краката му се хързулнаха и той едва не хлътна подир ножа. Радослав с мъка удържа приятеля си за яката.

Павката подигравателно ги стрелна изпод вежди с дяволити очи.

– Сто години жив да съм, та все да ви отървам, загубеняци мамини… – промърмори той.

Разви от кръста си въжето, което винаги носеше, и откопча от куките на колана алпинистки карабинери. Сетне овърза приятеля си по всички правила на катераческото изкуство и го спусна в издълбаното от водата и времето дере. Радослав потъна в обраслия в зеленина каменист сумрак. Потръпна – беше хладно, усойно и неприветливо след напечените от слънцето полянки. Миришеше на мъх и папрат.

Наоколо лакомо забръмчаха стръвни комари и младежът замаха с ръце. Не ги пропъди, само се разлюля и блъсна главата си в подло изпречил се дебел клон на някакво уродливо подобие на дърво. Изохка от болка, чак му притъмня. За малко не цамбурна в поточето. Потърка ядосан стремително набъбващата цицина, украсена с кървяща драскотина. Но начаса я забрави, щом видя ножа си, по чудо здрав и ненащърбен, който стърчеше забит в прогнил дънер сред лишeи и камънаци.

Зарадван, Радослав грабна скъпоценния си ханджар. Върху стоманата блесна емблема – хищно озъбена котешка глава. Миналата година съвсем случайно мина покрай един оръжеен магазин и съзря този нож на витрината. Веднага му допадна формата на острието, елегантна като нападаща акула. Миряса чак когато си го купи с предвидените за рождения ден пари. Много се гордееше с придобивката и веднъж изтърси самохвално: „За този нож бих се заврял и в устата на ламя“.

Още не подозираше колко прав ще се окаже.

Почти.

Той стисна удобно изрязаната по дланта дръжка и се приготви да извика на приятелите си, които мъчно можеха да го видят отгоре, че всичко е тип-топ, готов е да го теглят обратно. Ала не сколаса да произнесе нито дума, защото изведнъж челото страшно го засърбя точно под удареното, а погледът му се спря върху гола кафява канара. Сякаш езикът му замръзна, дъхът спря в свилото се от изненада гърло.

Не повярва на очите си и отново изохка – този път от смайване.

1.

This tale began when Radoslav dropped his hunting knife into a gorge, a mountain brooklet murmuring along its bottom. Swearing like a sailor, the young man decided to go down and look for it.

The edge of the steep crumbled under his feet, and he stepped back. He gave a glum look at his two friends, Pavkata and Sasho the Blond, slapped at his knees and spat at the gorge. “Motherf…”

“No worries,” Sasho said right away. “Consider it found!”

The Blond was an incurable optimist. However, he had hardly moved when his feet slipped, and he all but followed the knife. Radoslav grabbed his collar and barely managed to pull him back out.

Pavkata shot them a mocking glance. “May I live a hundred years so I can always rescue you, you pansies…”

He uncoiled the rope he always carried around his waist and detached several carabiners from the hooks on his belt. Then he tied Radoslav according to all rules of the art of climbing and lowered him into the chasm. Radoslav sank into the stony, green-covered gloom. He shivered: the place was cool, damp and inhospitable, after the sunny clearing above. It smelled of moss and fern.

Ravenous mosquitoes buzzed around, and he flailed his arms at them. He could not shoo them away; instead, he started swinging and bumped his head against the bough of a deformed tree. He gasped. His vision blurred with pain, and he nearly dropped into the brooklet. He rubbed angrily at the swiftly swelling lump crowned by a bleeding scratch. However, he forgot all about it, when he caught sight of his knife: miraculously intact and unnotched, sticking out of a rotten trunk amidst lichen and rubble.

Radoslav grabbed his precious blade. Its emblem flashed on the steel: a cat’s head baring its teeth. Last year, while passing by an arms shop, he’d seen the knife in its window. He’d liked the shape of the blade at once: sleek as an attacking shark. He’d not been able to rest until he’d bought it with the money he’d set aside for his birthday. He was very proud of his find and once he boasted, “For this knife, I’d even crawl into a dragon’s mouth.”

He did not suspect yet how prophetic those words had been.

Radoslav gripped the comfortable handle and made to call out to his friends that everything was tip-top and they should pull him up. Before he could say anything, his forehead started itching terribly, just below the lump, and his eyes fell on a naked brown rock. His tongue seemed to freeze, his breath caught in his throat.

Върху камъка личеше дялан изпъкнал образ на същество, от което Радослав се стряскаше дори на картинка. Беше приблизително метър и седемдесет висока змия със странни подутини по тялото. Зашеметяващо истинската главата на чудовището бе увенчана с назъбен гребен. Но най-поразителни се оказаха очите под изящно изписаните вежди – бяха човешки, с формата на бадеми, с дълги мигли и… го гледаха като живи!

– Това пък какво е? – измънка съвземащият се Радослав. Подобни очи не помнеше да е виждал и у най-шармантните пловдивски хубавици.

На какво ти прилича? – счу му се иронично момичешко гласче.

По подобен начин забелязваме нещо с ъгъла на окото. Гласчето също все едно се долавяше на предела на чуваемостта, като оставаше достатъчно отчетливо и разбираемо. Беше сякаш… призрачно.

Младежът направи две ситни крачки назад и спря, защото нямаше накъде да отстъпва. Не се усъмни откъде е дошла забележката, и въпреки това се заозърта, раздразнен и поуплашен.

Отгоре долетя вик – съвсем нормално възприеман от ушите, макар и приглушен:

– Кво стаа, Дичо…?

Радослав, върнат към реалността, бързо съобрази за кое става дума и сви длани в рупор:

– Намерих го!

– Да дърпаме ли? – донесе се откъм слънчевата светлина, където не бръмчаха кръвожадни насекоми.

– Изчакайте, тук има…

– Квоооо? – не го разбраха горе.

– Почакай! – кресна Радослав.

– Окей.

Младият мъж се взря в скалата.

Сега видя каменната фигура по нов начин – тънка момичешка снага, замряла в неудобна поза с притиснати към люспесто тяло ръце. За миг му се стори, че различава и разперени криле над раменете ѝ, но не, явно просто погледът се подлъга от ветрилните пукнатини и неравностите по канарата. Дичо си даде сметка, че изваянието е сериозно поизтъркано от грапавата четка на годините, май се долавяше повече с въображение, отколкото със зрение. Единствено очите на змията бяха крещящо ясни върху загатнатото, все едно забулено лице. Като древен барелеф на някоя Шехерезада…

Е? – пак долетя призрачното гласче. С неприкрита досада.

– Какво „е“? – изпуфтя Радослав.

Приключи ли със зяпането? Няма ли да направиш нещо? – нетърпеливо попита змията.

Upon the rock was a carved image of a creature that would have startled Radoslav even in a book. It was a serpent, a little short of six feet, with odd bulges on its body. The monster’s stunningly realistic head was crowned by a jagged crest. The most astounding part, however, were the eyes below the exquisitely formed brows: human, almond-shaped, with long eyelashes and … they were watching him!

“Now what on Earth…” Radoslav muttered.

What does it look like?

It was very much like glimpsing something from the corner of one’s eye. The tiny voice seemed to register on the threshold of hearing, and yet it was distinct and intelligible enough. It felt … ghostly.

Radoslav took two small steps back and stopped; he could retreat no farther. He did not doubt the source of the remark, nevertheless he peered round, annoyed and a bit afraid.

A shout came from above—it sounded absolutely normal to the ears, although a bit muffled. “What up, Dicho?”

Radoslav, pulled back into reality, quickly put things together and formed a horn with his hands. “I found it!”

“Should we pull?” came from the sunlight, where no bloodthirsty insects buzzed.

“Wait a sec, there’s—”

“Whaaaaa?” They couldn’t hear him, obviously.

“Wait!” he yelled.

“Okay.”

Radoslav stared at the rock.

This time, he saw the stone figure in a new way: a slim girlish shape, frozen in an uncomfortable position, arms pressed against a scaly body. For an instant, he thought he could make out wings spread on the rock above her shoulders, but no, apparently the fanlike cracks and the jags fooled the gaze. He realized the sculpture had been heavily scraped by the rough brush of the years; it took more imagination than sight to perceive it. Only the eyes of the serpent stood out razor-sharp on the vague, perhaps veiled face. Like an ancient bas-relief of Scheherezade…

Well?” the ghostly voice came again—unmistakably irritated.

“Well what?” Radoslav grunted.

Are you done gawking? Aren’t you going to do something?” the snake asked.

Младежът неволно докосна цицината си. Май по-добре ще е да се катери обратно. Бързичко. Когато си удариш толкова силно кратуната, навярно не бива за известно време да се доверяваш на очите си. Вярно, не бе чувал мозъчното сътресение да причинява халюцинации… или все пак причинява?…

Остра карфичена болка го накара да се плесне здраво по врата. Комар. Дичо с погнуса избърса грозното кърваво петно по дланта си в крачола. Въздъхна, че дънките прекалено бързо започват да се нуждаят от пране…

Още един миниатюрен „Сикорски“ го атакува.

„Тези вампирченца ще ме оглозгат!“ – паникьоса се Радослав и посегна да дръпне въжето.

Хей, чакай! Не си тръгвай! Ще изгоня комарите, само не си отивай!

Пищенето на ситните кръволоци рязко секна. Сякаш току-що стоватови тонколони са дънели Balls To The Wall на Аксепт, а в следващата секунда някой е щракнал копчето, понеже му се слуша Бийтълс.

Тишината му се стори необикновена.

Радослав замислено отвърна на настойчивия скален поглед. Красивите очи незнайно как придобиха умоляващ израз, но гласът прозвуча престорено, чак припряно равнодушно:

Няма ли да ме целунеш?

Младежът се облещи към канарата.

Ще ти се отплатя – опита се да скрие отчаянието на притежателя си гласчето.

Неканено „как“ се оформи в изуменото съзнание на Радослав.

От това, че имам люспи, не си прави извода, че съм риба – назидателно каза каменната змия. – Пък и къде си чул за златни рибки! Такива не съществуват. Ала хрумването ти за трите желания ми се струва добро като награда… Стига да са изпълними, само ме измъкни от това кофти място, моля те!

– Но как? – изграчи Радослав.

Уф… Ми целуни ме!…. Уж не си тъп, пък… И го стори с чувство, инак няма да развалиш магията, пък догодина това хараво паве сто на сто ще се откърти и срути. Тогава съм свършила навеки. Е?

Съвършенството на изрязаните очи изведнъж го облъхна с внезапна светла жар. Стори му се, че го издува неизразимо със слова предусещане за нещо невъобразимо дивно, все едно бе хлапе, току-що гледало най-вълшебната приказка от детско киноутро, толкова хубава, че да ти се доплаче от раздялата в края на филма. Все едно току-що бе сънувал Щастието… и почти го помнеше, още пазеше в сърцето си вълшебното му докосване… докато подробностите вече се изтриваха от невярната памет.

Радослав затвори зиналата си уста. Измига. Почеса цицината. И се реши.

Unwittingly, he touched the lump on his head. Better climb back up, and fast. When you’ve smacked your noggin so hard, you shouldn’t trust your eyes for a while. True, he’d never heard of concussions causing hallucinations … or could they?

A pinprick pain made him slap his neck. A mosquito. Disgusted, he wiped the ugly splotch on his hand against his trouser leg. Heck … these jeans would need some washing.

Another miniature Sikorsky dive-bombed him. These little vampires will pick my bones clean! he panicked and reached to yank at the rope.

Hey, wait! Don’t go! I’ll shoo them away, just don’t go!

The shrieking of the mosquitoes halted. It was as if a pair of hundred-watt loudspeakers had been blaring out Accept’s “Balls To The Wall”, and suddenly someone had switched the channel, looking for Beatles.

The silence felt extraordinary.

Radoslav thoughtfully held the pressing gaze of the carving. Those pretty eyes now looked surprisingly pleading, but the voice sounded artificially, even frantically even. “Aren’t you going to kiss me?

He gaped at the rock.

I’ll pay you back.” The voice was trying to disguise its owner’s desperation.

A how emerged inside Radoslav’s mind.

Do not let my scales make you think I’m a fish,” the stone snake admonished him. “And where have you heard of gold fish? Such don’t exist. Yet I find your idea of three wishes a fair reward… As long as they can be granted, just take me out of this nasty place, I beg you!”

“But how?” croaked Radoslav.

Ugh… Just kiss me! You don’t seem dumb, yet … humph. And put some feeling into it, or else you won’t break the spell, and next year this hoar cobble shall crack and crumble for sure. And then I shall be gone for good. Well?

The carved eyes’ perfection suddenly enfolded him in a bright heat. Anticipation swelled inside him, of something unimaginably wondrous, as if he were a kid who had just watched the most miraculous tale on a children’s program, and it’d been so pretty he felt like crying when the time to part came. It was as if he’d just dreamed about Happiness—and he almost remembered it, still cherished its touch in his heart … even as the details faded out from his faithless memory.

Radoslav closed his mouth. He blinked. He scratched at the lump. And he made up his mind.

Камъкът имаше вкус на камък и студена метална влага. Прекрасните очи на змията сякаш се бяха впечатали в съзнанието му, където витаеше объркано недоумение – “Чакай бе, какво правя?”, – от което ехото на радостната светлина взе тихо да гасне под дъжда съмнения. Радослав отстъпи от кафявата скала и се почувства страшно глупаво.

Нищо не се беше случило.

Той мигна.

Фигурата сякаш се раздвижи.

Радослав до болка разтърка очи. Барелефът наистина се преобразяваше. Сякаш течеше, линиите му трептяха, замъгляваха се. За един кратък миг се олюля всичко наоколо, поточето прекъсна простичката си песен… Младежът мигна още веднъж… и в канарата имаше само една пукнатина.

А пред него стоеше стройно девойче, облечено в старинна, направо древна рокля, по която като по жива кожа блестяха змийски люспи.

Радослав силно стисна клепачи. Отвори ги предпазливо… Видението не изчезна, само дето младежът започна да вижда още по-размазано. Само едно забеляза – очите на девойката бяха почти неестествено грамадни и далеч по-пленителни от скалния си вариант.

– Ах, най-сетне! – възкликна момичето. Гласът ѝ вече нямаше смущаващата отвъдна тоналност. – Ей, адски ти благодаря, юнако! А сега прощавай, ще се видим по-късно!

И тя радостно се втурна надолу по поточето, скачайки от камък на камък с лекота и грация на балерина, преди младежът да е обелил и думичка. Дългата ѝ до кръста катраненочерна коса се подмяташе весело като конска опашка. Цветът на роклята по гърба ѝ напомняше черно-сивата пъстрота на пепелянка. Хлад полази по гръбнака на Радослав. Той конвулсивно задърпа въжето.

– Да те теглиме ли?

От третия път успя да викне „да“.

Прохладата горе под буковите листаци му се стори топла.

– Много се забави бе, братле.

– Треснах си тиквата – обясни смутено той. – И… поразгледах.

– И как е?

– П… поносимо. Като омагьосано.

Приятелите му се опитаха да надникнат долу.

– Фрашкано с комари – допълни идващият на себе си Радослав. Не искаше никой друг да слиза долу.

– Яко си се цапардосал – отбеляза съчувствено Сашо. – Даже си пребледнял.

– Трябваше долу да намокриш цицината със студена вода – закъсняло го посъветва Павката, докато намотаваше въжето под якето си.

– Не се сетих.

Павката кимна, все едно искаше да каже – да бе, мой човек, кога си се сещал òвреме?

– Карай – отметна назад сламеноцветния си перчем Сашо. – Със студено шише също става. Ама викам, хайде да се връщаме, че току-виж Зако не ни е опазил бирата от бриджьорите.

И те поеха обратно към манастира, при останалите от компанията.

The stone tasted like, well, stone and cold, metallic dampness. The serpent’s lovely eyes seemed to have pressed themselves into his mind, where now confusion reigned—Wait, what am I doing? Radoslav stepped back from the brown rock, feeling awfully stupid.

Nothing had happened.

He blinked.

The figure seemed to shift.

He rubbed his eyes until they hurt. The relief was indeed transforming. It seemed to flow, its lines wavering, becoming hazy. For an instant, everything around him shook; the brook stopped its simple song. He blinked again … the rock held nothing but a crack.

And just before him, there stood a slender girl wearing an old-time, even ancient dress, on which—as if on a living skin—glittered snake scales.

Radoslav squeezed his eyelids shut. He opened them cautiously. The apparition did not disappear, only his sight grew even blurrier. One thing he couldn’t help noticing: the girl’s eyes were nearly unnaturally large and far more captivating than they’d been in the carving.

“Ah, at long last!” the girl exclaimed. Her voice no longer had that disquieting otherworldly tone. “Hey, thank you truly, hero! Pray forgive me now, I’ll see you later!” Before Radoslav could say a single word, she rushed down along the creek, hopping from stone to stone as nimbly as a ballet dancer.

Her waist-length jet-black hair tossed behind her like a horse’s tail. The color of her dress looked like the mottled black-gray of a viper. Shivers ran up Radoslav’s spine. He yanked on the rope convulsively.

“Pull you up?”

On his third try, he managed to say, “Yes.”

Up there, it was cool under the beech canopies, but it seemed warm to him.

“You sure took your time, bro.”

“I bumped my bean,” he said uneasily. “And … looked around.”

“Well, how was it?”

“B…bearable. Enchanted, like.”

His friends tried to peek into the gorge.

“It’s teeming with mosquitoes,” Radoslav added as his senses came back. He didn’t want anyone else going down there.

“You’ve smacked yourself up quite a bit,” Sasho said. “You look pale, man.”

“You should’ve put some cold water on your lump while you were down there,” Pavkata advised, coiling the rope back under his jacket.

“Didn’t think of it.”

Pavkata nodded, as if saying, yeah right, my man, when have you thought of things on time?

“Never mind.” Sasho tossed back his straw-colored locks. “A cold bottle would do just as well. But, you know, let’s go back, otherwise Zacko may fail to save our beer from the bridge buffs.”

They started off back to the monastery, and to the rest of their group.

Written by Nikolay Tellalov, 1998
Translated from the Bulgarian by Kalin M. Nenov, 2012
Edited by Petar Ruevski, Ilka Chechova, Tsvetomira Dimitrova, and Daniel Bensen

You can download the rest of the translated excerpt from the forum of the Human Library.

Из „Бленуващите кристали“

Из „Бленуващите кристали“/The Dreaming Jewels

Теодор Стърджън

– Аз съм Бъни – каза момичето до него. Беше пълничка – не дебела като Хавана, а закръглена – закръглена като топка масло, с опъната кожа. Кожата ѝ имаше цвета на плътта и кръвта – само розово без никакво жълто. Косата ѝ беше бяла като памук, но лъскава, а очите ѝ – необикновено рубинени, като на бял заек. Имаше гласче като на комар и почти свръхзвуков кикот, който тъкмо звънтеше. Едва стигаше до рамото на Хорти, макар че седяха еднакво високо. Беше несъразмерна само в това отношение: с дългия си торс и късите си крачка. – А това е Зийна.

Хорти обърна поглед към нея и се задави. Тя беше най-красивото малко произведение на изкуството, което някога бе виждал. Тъмната ѝ коса сияеше, сияеха и очите ѝ, а лицето ѝ се спускаше отвесно от слепоочието до бузата и се заобляше от бузата до брадичката, гладко и плавно. Под мургавата ѝ кожа искреше дълбока свежа руменина, като сенките между листенцата на роза. Носеше тъмно червило, почти керемидено; заради него и тъмната ѝ кожа бялото на очите ѝ светеше като фар. Роклята ѝ бе с широка яка, която покриваше раменете ѝ, и деколте, което слизаше почти до талията. Въпросното деколте за първи път разкри на Хорти, че тези хлапета, Хавана и Бъни, и Зийна, изобщо не бяха хлапета. Бъни бе закръглена като момиченце, като кученце, спокойно можеше да бъде даже четиригодишно девойче – или момче. Ала Зийна имаше гърди, истински, стегнати, плътни, открояващи се гърди. Хорти се загледа в тях, а после и в трите дребни лица, сякаш лицата, които беше видял преди, бяха изчезнали и ги бяха заместили други. Обмисленото, уверено изразяване на Хавана и пурите му бяха неговите белези за зрялост, а албиноската Бъни със сигурност щеше да извади всеки момент някакво подобно свидетелство.

– Неговото име няма да ви го кажа – заяви Хавана. – Тъкмо ще си избира ново, считано отсега. Нал’ тъй, хлапе?

– Ами… – запъна се Хорти, който още се бореше със странната промяна в преценките, които си бе изградил за тези хора. – Ами, да, мисля.

– Сладък е – възкликна Бъни. – Знаеш ли, хлапе? – Тя нададе едва доловимия си кикот. – Сладък си.

Хорти откри, че пак гледа гърдите на Зийна, и бузите му пламнаха.

– Не го дразни – каза Зийна.

Бяха първите нейни думи… Един от най-ранните спомени на Хорти съдържаше стъбълце папур, което лежеше на брега на крайморско поточе. Тогава той едва прохождаше и тъмнокафявата наденичка на папура на върха на сухото жълто стебло изглеждаше твърда и крехка. Без да я вдига, Хорти беше прокарал пръсти по нея и откритието, че не е суха съчка, а кадифе, му дойде като шок. Изпита същия шок, когато чу гласа на Зийна за пръв път.

(…)

“I’m Bunny,” said the girl next to him. She was plump — not fat like Havana, but round — butter-ball round, skin-tight round. Her flesh was flesh colored and blood-colored — all pink with no yellow about it. Her hair was as white as cotton, but glossy, and her eyes were the extraordinary ruby of a white rabbit’s. She had a little midge of a voice and an all but ultrasonic giggle, which she used now. She stood barely as high as his shoulder, though they sat at the same height. She was out of proportion only in this one fact of the long torso and the short legs. “An’ this is Zena.”

Horty turned his gaze full on her and gulped. She was the most beautiful little work of art he had ever seen in his life. Her dark hair shone, and her eyes shone too, and her head planed from temple to cheek, curved from cheek to chin, softly and smoothly. Her skin was tanned over a deep, fresh glow like the pink shadows between the petals of a rose. The lipstick she chose was dark, nearly a brown red; that and the dark skin made the whites of her eyes like beacons. She wore a dress with a wide collar that lay back on her shoulders, and a neckline that dropped almost to her waist. That neckline told Horty for the very first time that these kids, Havana and Bunny and Zena, weren’t kids at all. Bunny was girl-curved, puppy-fat curved, the way even a four year-old girl — or boy — might be. But Zena had breasts, real, taut, firm, separate breasts. He looked at them and then at the three small faces, as if the faces he had seen before had disappeared and were replaced by new ones. Havana’s studied, self-assured speech and his cigars were his badges of maturity, and albino Bunny would certainly show some such emblem in a minute.

“I won’t tell you his name,” said Havana. “He’s fixin’ to get a new one, as of now. Right, kid?”

“Well,” said Horty, still struggling with the strange shifting of estimated place these people had made within him, “Well, I guess so.”

“He’s cute,” said Bunny. “You know that, kid?” She uttered her almost inaudible giggle. “You’re cute.”

Horty found himself looking at Zena’s breasts again and his cheeks flamed. “Don’t rib him,” said Zena.

It was the first time she had spoken … One of the earliest things Horty could remember was a cattail stalk he had seen lying on the bank of a tidal creek. He was only a toddler then, and the dark brown sausage of the cat-tail fastened to its dry yellow stem had seemed a hard and brittle thing. He had, without picking it up, run his fingers down its length, and the fact that it was not dried wood, but velvet, was a thrilling shock. He had such a shock now, hearing Zena’s voice for the first time.

(…)

Сезоните отминаваха и настъпваха и други промени. Зийна вече много рядко четеше на глас. Тя слушаше музика или свиреше на китара, или се занимаваше с трика и трикове, мълчаливо, а Хорти, проснат на леглото си, подпираше с една ръка брадичката си, а с другата отгръщаше страници. Очите му се местеха четири или пет пъти, за да обходят всяка страница, а разгръщането им беше ритмичен шепот. Книгите бяха по избор на Зийна, а самата тя вече не разбираше почти никоя от тях. Хорти поемаше знанието от тях, вдишваше го, складираше го, картотекираше го. Понякога тя смаяно се взираше в него, удивена, че това е Хорти… Хлапенцето, момиченцето, което след броени минути щеше да пее заедно с нея „Йоделин джайв“ на платформата. Хлапенцето, което се кикотеше на грубиянските шеги на Луизианеца Джак в готварницата и помагаше на Лорелай да нахлузи късите си ездачески трика. И в същото време, още кикотейки се или плямпайки за пайети и сутиени, Хлапенцето беше Хорти, който взимаше някой любовен роман с гърдеста обложка и потъваше в езотеричната материя, която се криеше вътре – под фалшивите корици: микробиология, генетика, ракови изследвания, диетология, морфология, ендокринология. Той никога не обсъждаше прочетеното, никога, поне наглед, не го оценяваше. Просто го съхраняваше – всяка страница, всяка схема, всяка дума от всяка книга, донесена му от нея. Помагаше ѝ да им слага фалшиви корици, помагаше ѝ да се отърве от книгите, след като ги е прочел – те повече никога не му трябваха за справки, – и нито веднъж не я попита защо го правят.

Човешките дела отказват да бъдат прости… човешките цели отказват да бъдат ясни. Зийна се бе посветила на задачата си, но намеренията ѝ бяха осеяни и опръскани с догадки и незнание, и бремето не беше леко.

Дъждът яростно блъскаше по караваната в тъмните часове преди развиделяване, а в августовския въздух се бе промъкнал октомврийски хлад. Капките плющяха и свистяха като бурята, която Зийна тъй често усещаше в ума на Людоеда. Наоколо ѝ беше циркът. Той бе наоколо ѝ в спомените ѝ, за повече години, отколкото ѝ се искаше да брои. Циркът си беше свят, добър свят, ала изискваше горчива отплата, задето ѝ бе предоставил място, на което да принадлежи. Самият факт, че тя принадлежеше тук, означаваше поток от опулени очи и изопнати показалци: „Ти си различна. Ти си различна.“

„Урод!“

Тя се завъртя неспокойно. Филми и любовни песни, романи и пиеси… имаше там жена – и я наричаха „фина“, – която можеше да прекоси стаята с пет крачки, вместо с петнайсет, да обхване топката на вратата с една малка ръка. Тя се качваше във влаковете, вместо да се изкатерва като някакво животинче, ползваше вилица в ресторант, без да криви уста.

И получаваха обич, тези жени. Получаваха обич и имаха избор. Проблемите в избора им бяха изтънчени проблеми, лесни проблеми – разлики у мъже, така несъществени, че нямаше как да са важни. Не им се налагаше да вдигнат очи към мъжа и първо да си помислят, преди всичко останало: „Какво ли значи за него това, че съм урод?“

Зийна бе малка, малка в толкова много отношения. Малка и глупава. Единственото, което бе успяла да обикне, сега бе изложила на смъртна опасност. Бе направила каквото може, но нямаше как да узнае дали е правилно.

Тя се разплака, беззвучно.

Хорти нямаше как да я е чул, но се оказа до нея. Той се вмъкна в леглото ѝ. Зийна ахна и за миг не можа да изпусне дъха през пулсиращото си гърло. После го хвана за раменете, обърна го наобратно. Притисна гърди към топлия му гръб, кръстоса ръце връз гърдите му. Придърпа го близо, близо, докато чу как дъхът му свисти в ноздрите. Лежаха и не помръдваха, свити, прилепнали като две лъжици.

– Не мърдай, Хорти. Не казвай нищо.

Дълго мълчаха така.

Тя искаше да говори. Искаше да му каже за самотата си, за копнежа. Четири пъти свива устни, за да започне, и не успяваше, и вместо това сълзи навлажняваха рамото му. Той лежеше тихичко, топъл и с нея – само дете, но толкова много със нея.

Тя изсуши рамото му с чаршафа и пак го прегърна. И лека-полека яростта в чувството ѝ се уталожи и почти жестокият натиск на ръцете ѝ се отпусна.

Накрая промълви две неща, които сякаш изразиха тежестта от чувства. Заради набъбналите си гърди, изтръпналите си слабини каза:

– Обичам те, Хорти. Обичам те.

А по-късно, заради копнежа:

– Иска ми се да бях голяма, Хорти. Искам да съм голяма…

После беше свободна да го пусне, да се обърне, да спи. Когато се събуди в процеждащия се полумрак, беше сама.

Той не бе проговорил, не бе помръднал. Ала ѝ беше дал повече от всяко друго човешко същество през целия ѝ живот.

The seasons passed and there were other changes. Zena very seldom read aloud any more. She heard music or played her guitar, or busied herself with costumes and continuities, quietly, while Horty sprawled on his bunk, one hand cupping his chin, the other flipping pages. His eyes moved perhaps four times to scan each page, and their turning was a rhythmic susurrus. The books were Zena’s choice, and now they were almost all quite beyond her. Horty swept the books of knowledge, breathed it in, stored it, filed it. She used to look at him, sometimes, in deep astonishment, amazed that he was Horty … he was Kiddo, a girl-child, who, in a few minutes would be on the bally-platform singing the “Yodelin’ Jive” with her. He was Kiddo, who giggled at Cajun Jack’s horseplay in the cook-tent and helped Lorelei with her brief equestrienne costumes. Yet, still giggling, or still chattering about bras and sequins, Kiddo was Horty, who would pick up a romantic novel with a bosomy dustjacket, and immerse himself in the esoteric matter it concealed — texts disguised under the false covers — books on microbiology, genetics, cancer, dietetics, morphology, endocrinology. He never discussed what he read, never, apparently, evaluated it. He simply stored it — every page, every diagram, every word of every book she brought him. He helped her put the false covers on them, and he helped her secretly dispose of the books when he had read them — he never needed them for reference — and he never questioned her once about why he was doing it.

Human affairs refuse to be simple … human goals refuse to be clear. Zena’s task was a dedication, yet her aims were speckled and splotched with surmise and ignorance, and the burden was heavy.

The rain drove viciously against the trailer in one morning’s dark hours, and there was an October chill in the August air. The rain spattered and hissed like the churning turmoil she sensed so often in the Maneater’s mind. Around her was the carnival. It was around her memories too, for more years than she liked to count. The carnival was a world, a good world, but it exacted a bitter payment for giving her a place to belong. The very fact that she belonged meant a stream of goggling eyes and pointing fingers: You’re different. You’re different.

Freak!

She turned restlessly. Movies and love-songs, novels and plays … here was a woman — they called her dainty, too — who could cross a room in five strides instead of fifteen, who could envelop a doorknob in one small hand. She stepped up into trains instead of clambering like a little animal, and used restaurant forks without having to distort her mouth.

And they were loved, these women. They were loved, and they had choice. Their problems of choice were subtle ones, easy ones — differences between men which were so insignificant they really couldn’t matter. They didn’t have to look at a man and think first, first of all before anything else, What will it mean to him that I’m a freak?

She was little, little in so many ways. Little and stupid. The one thing she had been able to love, she had put into deadly jeopardy. She had done what she could, but there was no way of knowing if it was right.

She began to cry, silently.

Horty couldn’t have heard her, but he was there. He slid into bed beside her. She gasped, and for a moment could not release her breath from her pounding throat. Then she took his shoulders, turned him away from her. She pressed her breasts against his warm back, crossed her arms over his chest. She drew him close, close, until she heard breath hissing from his nostrils. They lay still, curled, nested together like two spoons.

“Don’t move, Horty. Don’t say anything.”

They were quiet for a long time.

She wanted to talk. She wanted to tell him of her loneliness, her hunger. Four times she pursed her lips to speak, and could not, and tears wet his shoulder instead. He lay quiet, warm and with her — just a child, but so much with her.

She dried his shoulder with the sheet, and put her arms around him again. And gradually, the violence of her feeling left her, and the all but cruel pressure of her arms relaxed.

At last she said two things that seemed to mean the pressures she felt. For her swollen breasts, her aching loins, she said, “I love you, Horty. I love you.”

And later, for her hunger, she said, “I wish I was big, Horty. I want to be big … “

Then she was free to release him, to turn over, to sleep. When she awoke in the dripping half-light, she was alone.

He had not spoken, he had not moved. But he had given her more than any human being had ever given her in her whole life.

Написа: Theodore Sturgeon, 1950

Преведе: Калин М. Ненов, 2008

Редактираха: Светла Йосифова, клуб „Светлини сред сенките“, Габриела Петрова, Николай Светлев, Ангел Петров, Жени Колева, Евдокия Жекова, Любомир Дончев, Виолета Кецкарова, Дилян Благов, 2008