Приятели (:
Виждали ли сте „Тринайсетте цвята на дъгата“?
Сега ги умножете по четири – фокус-мокус – хоп! – съзрете „За спасяването на света“. 😀
Приятели (:
Виждали ли сте „Тринайсетте цвята на дъгата“?
Сега ги умножете по четири – фокус-мокус – хоп! – съзрете „За спасяването на света“. 😀
На писателската работилница в Китен, съвсем спонтанно (да, да… :D), се роди нова приказка за Юнаци.
Из „Песента на ханджията“/The Innkeeper’s Song
Сабята в бастуна изчерпа въпроса, разбира се, но аз опитах още веднъж; да си опазя честта, в известен смисъл, макар че ти няма да разбереш. – Конюшните няма да угодят и на шекнат – рекох ѝ. – Капещ покрив, влажна слама. Срам ще ме е да сложа толкова хубави коне като вашите в тия обори. Не помня отговора ѝ – не че има някакво значение – първо, защото гледах яростно момчето, предизвиквайки го да възрази, и второ, защото в следващия миг лисицата се измуши от дисагите на кафявата, скочи на земята и запраши на север, захапала за шията една от мътещите кокошки. Изревах, малоумните кучета и прислужници дотърчаха, момчето погна беглеца тъй ожесточено, като да не го беше довело лично да ми мори пилетата, и в следващите няколко мига дворът закипя от непотребен прахоляк и дандания. Помня, че конят на бялата почти я хвърли. Момчето имаше куража да се промъкне обратно, признавам му го. – Съжалявам за кокошката – рече кафявата. – Ще ви платя. Гласът ѝ беше по-лек от тоя на черната, по-гладък, с нотки на плавност и отстъпчивост. Южна страна, но не родом от там. – И сте права – сопнах се. – Тая кокошка беше млада, струва двайсет медни пари на пазара. С една третина отгоре, но тъй се прави, инак няма да уважават нищо твое. Пък и си помислих, че съм открил как да се отърва от цялата идиотска история. – Ако отново видя тая лисица, ще я убия – заплаших я. – Не ми пука дали е домашен любимец, тя и кокошката ми беше. – Е, поне Маринеша си я обичаше. Двете си бяха лика-прилика. |
The swordcane was the end of the matter, of course, but I tried once again; to save my honesty, in a way, though you won’t understand that. “The stables wouldn’t suit a sheknath,” I told her. “Leaky roof, damp straw. I’d be ashamed to put horses as fine as yours in those stalls.”
I cannot recall her answer — not that it makes the least difference — first, because I was looking hard at that boy, daring him to say other and second, because in the next moment the fox had wriggled out of the brown woman’s saddlebag, leaped to the ground and was on his way due north with a setting hen by the neck. I roared, imbecile dogs and servants came running, the boy gave chase as hotly as if he hadn’t personally brought that animal here to kill my chicken, and for the next few moments there was a great deal of useless dust and clamor raised in the courtyard. The white woman’s horse almost threw her, I remember that. The boy had the stomach to come sneaking back, I’ll say that much for him. The brown woman said, “I am sorry about the hen. I will pay you.” Her voice was lighter than the black woman’s, smoother, with a glide and a sidestep to it. South-country, but not born there. I said, “You’re right about that. That was a young hen, worth twenty coppers in any market.” Too much by a third, but you have to do that, or they won’t respect a thing you own. Besides, I thought I saw a way out of this whole stupid business. I told her, “If I see that fox again, I’ll kill it. I don’t care if it’s a pet, so was my hen.” Well, Marinesha was fond of it, at least. They suited each other nicely, those two. |
„Аурелион: Вечният баланс“ е трилогия в хибридния жанр между научна фантастика и фентъзи (за който още търсим име ;)); и, малко по-дълбоко – история за отношенията помежду ни. Нейни автори са младежите от клуб „Светлини сред сенките“ в Казанлък. През 2011 г. първата част от „Аурелион“, „Монетата“, се нареди на 29 място в Топ 100 на Малкото голямо четене.
През есента на миналата година авторите направиха кампания за събиране на средства през сайта Indiegogo, с които да заснемат уеб сериал по трилогията. Основната задача на сериала е да популяризира романите – и да спомогне за превода и издаването им на чужди езици. (В момента аз превеждам „Монетата“ на английски.)
Първият резултат от кампанията (a sneak preview ;)) е епизод 1 – вижте го.
Continue reading
Из „Песента на ханджията“/The Innkeeper’s Song
– Колкото си щеш – казах, малко рязко. Явно наистина остарявам, след като едно обикновено „благодаря“ започва да значи повече за мен от епични дирения за една или друга залутала се принцеса, дори когато героят наистина има най-очарователния чифт крака за двайсет години във всяка посока. – Черна жена – той кимаше нетърпеливо – и високо кафяво създание, порода воин. Предполагам, че беше дребнаво от моя страна, само че Росет вече се извръщаше с влажни очи само при мисълта за тях, а сега и този, и изведнъж всичко ми се видя дразнещо. Ще да е, задето точно тая история съм я играла твърде много пъти, дума да няма. – Името ми е Лизонже – рекох, – а персоната, която те храни, е Росет. Можеш ли да ни кажеш своето име? – Тикат – отвърна той и отново заспа. Тригвалин, нашият актьор по младежките роли, понечи да му даде бренди, но го спрях. Прави си го сам и има градове и цели провинции, където не можем да се върнем заради щедростта му. – Може да остане в плевника с теб – рекох на Росет. – Ханджията няма да разбере. |
“As many as you have,” I said, a bit shortly. I must be getting old, when an ordinary “thank you” begins to matter more to me than epic quests after some mislaid princess or other, even when the hero does have the most charming pair of legs for twenty years in any direction. “A black woman” — he was nodding impatiently — “and a tall brown creature, a warrior sort.” Petty of me, I suppose, but there was Rosseth already turning puppy-eyed at the mere thought of them, and now this one, and it was all suddenly irritating. Comes of playing this same story far too many times, doubtless. I said, “My name is Lisonje, and the person feeding you is Rosseth. Can you tell us your name?”
“Tikat,” he said, and went to sleep again. Trygvalin, our juvenile, began giving him brandy, but I made him stop. He makes the stuff himself, and there are towns and entire provinces we can’t return to because of his openhandedness. I said to Rosseth, “He can stay in the loft with you. The landlord won’t know.” |